Od momenta kada sam prvi put čula za freelance do momenta kada sam sela i napravila profil na tadašnjem Elance-u prošlo je bezmalo pola godine. Informacija je došla do mene posredno, pa je prva predrasuda sa kojom sam se susrela bila mora da je u pitanju neka verzija „gluvih telefona“.
No, zvučalo je dovoljno zanimljivo da bih želela da čujem koju reč više. Igrom slučaja informacija je poticala od poznanika koji imaju konkretne veštine. Već dolazimo do kamena spoticanja, na koji se, iskreno rečeno, spotičem i dan danas posle preko 5 godina aktivnog freelance-ovanja – postoje ljudi koji imaju veštine i mi drugi koji nemamo. To je i pored primamljive priče bilo dovoljno da prosto odustanem pre nego što sam i probala.
U tom momentu, ja novopečena majka sveže odbranjenog master rada, entuzijastično se okrećem potrazi za poslom u struci. Na sve strane zatvorena vrata, neprihvatljivi uslovi, šamaranje realnosti. Tada se ponovo pojavljuje isti poznanik I ubedjuje me je da mi je dovoljno solidno znanje engleskog i da ima posla za sve.
To popodne sedam za racunar i otvaram profil. Istoga dana dobijam svoj prvi posao. Van sebe sam od sreće i počinjem već da sumnjam u ono nase balkansko „bez muke nema nauke“. Na žalost ili sreću, moj prvi klijent je ono što zovemo klijent iz pakla. Previše rada, premalo plaćeno, otvorenog stava da bira novajlije da bi mogao što manje da plati.
U tom momentu ja sebe doživljavam kao nekog ko nema izbora, nekoga ko mora da pristane na sve uslove. Na kraju krajeva, naći posao je za mene bilo egzistencijalno pitanje.
Tako moj freelancing na početku nije bio ni blizu onome kako se definiše ili kako ga danas shvatam. Jedina beneficija koju sam tada osećala je to što sam mogla da radim od kuće, i nesmetano igram svoje uloge majke, žene, domaćice.
Trebalo je nekoliko turbulentnih godina da prođe kako bih konačno počela da nalazim tačku u kojoj se osećam prijatno. Prvo bih nalazila poslove koji su bili zabavni, laki ili samo okej. Novac je imao opijajuće dejstvo. Radiš od kuće, živiš kompletan život i podižeš novac od kog zaista možeš da živiš.
Tada se mnogima od nas dešavalo da radimo dok ne padnemo u nesvest. To je taj naš kolektivni teret koji vučemo, nikad nije dovoljno. Ili teraj sad dok ima, posle je kasno. Veliki broj nas čim je počeo da se bavi online radom i zaboravio je na freelance. Većina samo želi remote posao, a ne pravi freelance. Šta više mi se bojimo da budemo pravi freelanceri.
Samo gledamo da se uglavimo negde i onda ne da ne mrdamo nego ostajemo do poslednjeg trenutka, dok brod ne potone. Često taj posao počinje da jede ostatak tvog života, a ti i dalje ostaješ tu iako lagano počinješ da uviđaš da je vreme da kreneš dalje. Meni to liči na ljubavnu vezu iz koje nemaš hrabrosti da izađeš.
Sa nekoliko poslova iza sebe, lagano počinješ da stičeš poverenje u sebe. U mom slučaju to samopouzdanje i samopoverenje je toliko nedefinisano, prosto me iznenadi kada se ispolji. Ali, najiskrenije, nikada nisam provela ni minut vremena udubljujući se u ono sto želim od posla, a da nije dobro radno vreme i primanja.
Želim da kažem, iako online ti gradiš karijeru. Dakle ako želiš da vidiš neki razvojni put iza i ispred sebe moraš raditi na tome. Da počneš dovoljno je dobro poznavanje jezika i posedovanje pristojnog uređaja sa stabilnom internet konekcijom. Za sve dalje važe pravila kao i u fizičkom poslovnom svetu.
Moraš znati ili saznati čime želiš da se baviš, raditi na tome. Moraš znati koji su za tebe prihvatljivi uslovi za rad. Ako ne znaš, iznova će ti biti nametani.
Toliko toga sam mogla drugačije. U mojim počecima nije bilo puno buke oko freelance-a. Iskoristi sve što ti je dostupno, preskoči po koji kamenčić na putu. Na kraju krajeva, probaj i ako se ne vidiš u tome, sve je u redu.
Znam neke ljude koji su probali i rekli nije za mene. Uglavnom je razlog bio manjak fizičke aktivnosti i socijalnih kontakata. Ja razumem. I meni nekad to fali, ali postoje rešenja i za to.
Nemoj tražiti izgovore zašto ne, probaj da nađes razloge zašto da.
